SAMA BOJIM SVOJ SVET

21.02.2017.

 

 

BILJANA ŽDRALE voli sebe da predstavi kao suprugu, dvostruku majku i sales konsultanta. Baš tim redom. A ja želim da vam je predstavim kao psihologa, kao veoma zanimljivu, otvorenu i osobu koja pleni svojom neposrednošću. Od nje možete učiti kako joj je inat bio najbolji motivator za usmeravanje svoje želje, zašto je svuda podjednako teško uspeti, šta je ono što mnogi na svom putu samorazvoja zaborave, šta da radite kada vam kažu ."E nećeš uspeti", koji je njen recept za uspešan brak I kako najbolje prodati svoj proizvod. Čak i onda kako ste taj proizvod vi sami. Upoznala sam je na jednom kreativnom skupu na kome je govorila o svom pogledu na život gledano kroz njene roze naočare. Doživljavam život kao lični izbor boja kojim bojimo svet i evo načina kako to Biljana radi.


KAKO JE IZGLEDAO TVOJ ŽIVOT BEZ "ROZE" POGLEDA NA SVET I DA LI JE POSTOJAO TRENUTAK KADA SI SHVATILA DA JE TAKAV "ROZE" PRISTUP ŽIVOTU USTVARI SNAGA U TEBI I BOLJI IZBOR OD "JADNA JA" ŽIVOTA  

Kada pogledam unazad, nešto mi sve liči da sam se sa tim naočarima rodila. Stigle u kompletu, ali bez uputstva za upotrebu. Sećam se kako sam još kao mala govorila da ću biti menadžer, a da nisam ni znala šta, zapravo, ta reč znači. Samo mi je zvučala – uspešno. Kad sam zamišljala budućnost, ona je u mojoj glavi uvek, ali uvek bila čak i bukvalno – svetla. Te scene su se odigravale kao pod nekim veoma jakim reflektorima.


ŽIVELA SI U INOSTRANSTVU, KOLIKO TE JE ŽIVOT TAMO FORMIRAO ILI PROMENIO I NA KOJU SVOJU OSOBINU SI SE NAJVIŠE OSLONILA A KOJU JE BILO POTREBNO DA RAZVIJAŠ
Odrasla sam u Sloveniji. To je za nas, „južnjake", tada bilo polu-inostranstvo. A ne moram ni da pominjem da smo bili daleko od privilegovanog sloja stanovništva. U osnovnoj školi su me stavljali da sedim u poslednjoj klupi, zajedno sa još jednom devojčicom – Romkinjom. A deca su, kao što već umeju, bila prema nama nemilosrdna. Često, na žalost, ne samo deca... Te godine su prolazile a da ja, u stvari, nisam imala prijatelja. I hvala im na tome. U vreme, dok su se ostali napolju igrali žmurke ili lastiša, ja sam čitala, čitala... I zamišljala kako će svetla biti ta budućnost. Pitaš me na koju sam se osobinu tada najviše oslonila? Na tvrdoglavost. Ludu, upornu, balkansku tvrdoglavost. Još sam tada sebi obećala da ću, kada porastem, živeti dobro, napraviti „nešto" od ovog mog života.
Sa svakim usamljenim korakom na putu iz škole (jer niko iz odeljenja nije želeo da ide mojom ulicom) postajala sam čvršća u svom naumu.
Inat je, sigurna sam, jedan od odličnih motivatora, samo ako ga usmerimo u pravom pravcu...
Nakon Slovenije smo se doselili u Beograd, ovde sam završila srednju školu i fakultet, a onda opet 7 godina, ovaj put u „pravom" inostranstvu. Suprug i ja nismo imali alternativu odnosno krov nad glavom. Prihvatili smo ponudu i postavili sebi cilj – idemo da zaradimo da možemo da kupimo od 100 kvadrata u Beogradu.
Sigurna sam da si svojom prodornošću mogla tamo da ostaneš a vratila si se. Šta to ima ovde čega nema tamo?
Često mi postavljaju to pitanje i kažu da smo „ludi" što smo se vratili. Ne znam...meni je važno da moja deca znaju za babe i dede, strica i ujaka. Možda je to inostranstvo za nekoga dobro, možda nekome ne smeta činjenica da baš i ne razume njihove viceve, poslovice, kulturu uopšte. Ja ne mogu da živim tako, na površini, ne uranjajući do kraja u suštinu stvari. Da živim na poslu, vikende provodim po šoping molovima i sa nekim ljudima sa kojima se, da smo u Beogradu, nikada ne bih ni družila.
Ljudi ovde žive u velikoj zabludi, da je „napolju" lakše uspeti. Ne. „Napolju" je lakše biti prosečan. Zaista uspeti je svuda podjednako teško, možda čak i teže tamo negde... Evo, suprug i ja upravo pokrećemo jedan sasvim nov projekat, do sada nešto tako niko nije radio čak ni u ovom delu Evrope. Za čas smo skupili ekipu koja je sa mnogo entuzijazma dala sve od sebe da stvar profunkcioniše. Nisu nam brojali prekovremene sate. Toga „tamo", ako si stranac, nema.

 

SMATRAM DA JE SAMODISCIPLINA JEDNA OD OSNOVNIH OSOBINA KOJA NAM JE POTREBNA ZA SAMORAZVOJ. KAKO LJUDI DA SE DISCIPLINUJU I DA RAZVIJU SVEST O SVOJOJ MOĆI KOJOM MOGU DA PRATE SEBE. DA VERUJU DA MOGU SVE ŠTO POŽELE
Vidi – za vreme rata sam se oblačila u Crvenom krstu. Naša dijaspora nam je slala iznošenu odeću. Odemo ti tako moja baka i ja na Sajam i kad sa kamiona istovare tu odeću, mi proberemo nešto, što nam se sviđa. Onda to lepo operemo, zakrpimo i eto ga rešenje. Kada bi sada pogledala moje fotografije iz tog perioda, nikada ne bi rekla da to nisu vrlo skupi komadi odeće.
Evo zašto sam krenula od ove priče i evo objašnjenja kakve ona ima veze sa samodisciplinom. Samodisciplina je potrebna ako čovek nema cilj i strast da ga postigne. Ja sam, naime, i tada, kada sam bila u toj odeći, znala da će moja budućnost biti onako lepa i svetla. Stalno sam o tome maštala. Nikada nisam imala sumnju da bi ikako drukčije mogla da izgleda. Tada mi, dakle, nije bila potrebna neka velika samodisciplina da još za vreme studija radim po kafićima. Ili da, odmah nakon apsolviranja, počnem da radim prodaju „od vrata do vrata". Nisam imala vikende, slobodne dane, radila sam čak i za moj rođendan. I sasvim iskreno mi nije bila potrebna nikakva samodisciplina za tako nešto. Samo silna, silna želja da napravim to što sam naumila me ujutru budila, oporavljala nakon nečijih odbijanja i podizala kad padnem. Ona najprimitivnija želja koju mnogo onih, koji žive u siromaštvu, imaju.


TI SI DIREKTOR PRODAJE U FIRMI KOJA POMAŽE DRUGIMA DA DOSTIGNU VRHUNSKE REZULTATE. KOJE BI OPŠTE MESTO BILO IZ POLJA SAMORAZVOJA A TIČE SE KORPORATIVNOG KOJE NAŠI LJUDI UGLAVNOM PREVIDE

Svi previde da mogu od svog života da urade šta god žele. Bukvalno. Danas, u doba interneta, više nemamo opravdanja. Granice su izbrisane. Činjenica, da živimo u Srbiji nije opravdanje. Činjenica, da nemamo bogate roditelje nije opravdanje. Ni činjenica da nismo završili neke poznate fakultete nije opravdanje. Danas je sve moguće. A ja još uvek prečesto čujem žalopojke i samosažaljevanje. Takvi ljudi, dakle, i dalje žale sebe. Ja ih više ne žalim.

Čak i u vreme kada sam počela da se bavim prodajom (i ubrzo zarađivala 20-tak tadašnjih prosečnih plata), mnogi su me ljudi pitali da li bi i njihova deca (nezaposlena) mogla da dođu kod nas u firmu. Uvek sam im sa radošću odgovarala da bukvalno od sledeće nedelje mogu da počnu da rade. Za tih nekoliko godina mi se nije javilo ni jedno (doslovno!) takvo „dete". Kada sam posle sretala te zabrinute roditelje i pitala zašto se nisu javili, mahom su mi odgovarali da njihovo dete „želi neki ozbiljniji posao". Svi bi, dakle, da sanjaju američki san, ali da odmah budu Bill Gates...

 

DAJEŠ UTISAK ENERGIČNE OSOBE KOJA IMA REŠENJE ZA SVE.ŠTA KADA SE IZGUBI ENTUZIJAZAM I KADA MISLIMO DA JE ODUSTAJANJE OD NAŠE ŽELJE JEDINO PRAVO REŠENJE. KAKO DA VERUJEMO SEBI DA NAŠA TRENUTNA SITUACIJA NIJE KONAČNA DESTINACIJA 

Svi imaju rešenje za (skoro) sve. Čak i za mnoge zdravstvene probleme. Kada im, međutim, to kažem ili pokažem, smišljaju razloge da do tog rešenja ne dođu. Pre dve godine sam, recimo, zbog nekih mojih zdravstvenih problema, prešla na presnu vegetarijansku ishranu i izvanredno se osećam. Da ne pominjem da su neke tegobe, koje sam „vukla" 40 godina – nestale. Kada o ovome, međutim, kažem nekome sa istim tim tegobama, on ili ona smisli sto razloga zašto ne treba tako da se hrani.
Kada, dakle, znam da velika većina stvari zavisi od mene, kako onda da odustajem od želje? To onda, u suštini, znači, da sam lenja da načinim sve te korake koji me dovode do cilja odnosno ispunjenja želje. Kada se stvar ovako postavi, dobija sasvim drugi smisao, zar ne? Onda za neispunjenje te želje ne mogu da krivim nikoga osim sopstvenu lenjost.

 


ŽIVIMO U DRUŠTVU KOJE NAS PLAŠI I ENERGETSKI TROŠI. ŽIVIMO U ODNOSIMA U KOJIMA SE PITAMO ŠTA SA NAMA NIJE U REDU.KAKO POSTAVLJAŠ SEBE U FORMU "SVE JE U REDU"
Pa sve i jeste u redu. Sve jeste fantastično. Svako društvo ima probleme. Svi imamo poznanike koji nam govore: „A ne, nećeš uspeti." Evo, meni sada za ovaj moj nov projekat tako govore. Ali moj cilj je samo moj, za dolazak do njega mi ne treba ničije odobravanje, podrška Vlade ili subvencije. Moj cilj je moja odgovornost i od društva ne očekujem nikakvu podršku. Nije država ni društvo, ni moji roditelji, niko od njih nije dužan da ispunjava moje ciljeve. Ne znam zašto bi?
Moje iskustvo je da ljudi kod nas prečeto govore „ Ma ja to sve znam" i krive druge za voje neuspehe. Šta im ti kažeš na to.
Svako, dakle, ima dug prema sebi. To okrivljivanje drugih se u psihologiji zove „spoljni lokus kontrole". Ti ljudi, dakle, smatraju da je mesto kontrole njihovog života negde spolja. A nije.
Šta im kažem na to? Više ništa. Nekada sam se borila, dokazivala, molila... Više to ne radim, nego biram ljude (firme) koji su svesni da su oni sami odgovorni za svoju budućnost i radim sa njima. Oni prvi me iscrpljuju – to je isto kao da sipaš u bure sa hiljadu rupica. Danas, kada mi se takvi ljudi žale, samo klimam glavom i razmišljam šta ću danas da uradim da se približim mom cilju.


AUTOR SI JEDNE VEOMA ZANIMLJIVE KNJIGE "KAKO SAM NAPRAVILA SVOG SPONZORA" U KOJOJ POSTAVLJAŠ TEZU ZNAČAJA ŽENE U PARTNERSKIM ODNOSIMA. KAKO SU ŽENE MOJA PUBLIKA MOLIM TE RECI O TOJ IDEJI KOJA JE IZNEDRILA OVU SVAKAKO DRAGOCENU KNJIGU.
Knjigu sam napisala dok sam uspavljivala decu. Svo troje se zavučemo u krevet (imam blizance), najpre im pročitam neku bajku, a onda, dok oni tonu u san, izvučem kompjuter i pišem. Svaki dan pola sata i za dve godine je nastala knjiga (ovo pišem samo zbog onih, koji kažu da nikada nemaju vremena da ostvare svoj san).
Ideja knjige proizilazi iz mog saznanja da su žene danas uglavnom stigle tamo gde nisu planirale kada su se borile za svoju emancipaciju. Imaju premalo vremena, umorne su i nezadovoljne. A u međuvremenu su zaboravile da se bave najvažnijim poslom – brigom o odnosima sa partnerom i decom. I tako imamo sve više razvoda, loših porodičnih odnosa, nesrećnih sudbina. U ženi leži moć da sve to dovede u red i popravi. Knjigu sam napisala ženi koja to želi.


SVE JE MANJE SREĆE U BRAKU, VERUJEM DA TI IMAŠ POSEBAN RECEPT KAO PSIHOLOG I KAO ŽENA SA KONKRETNIM PREDLOGOM ZA BRAČNU ZAJEDNICU.

Brak je jedna potpuno fenomenalna i savršeno lepa zajednica – ako je napravimo takvom. Greška je, međutim, što previše ljudi brak i decu uzima – zdravo za gotovo. U svaki odnos treba ulagati, a najviše u odnos sa partnerom. Danas se to više ne radi. Čak nije ni moderno. Propagira se ideja o „nezavisnoj" ženi, a da ja do dana današnjeg nisam shvatila od koga to treba da budem nezavisna. Od sopstvenog muža? I on od mene? Bože sačuvaj!
Naravno da treba da zavisimo jedni od drugih. Pa ja sam ponosna na to što moja sreća zavisi od sreće mog muža i moje dece. Zar bih mogla da budem srećna da oni to nisu?
Pitaš me o konkretnom predlogu? Evo ga. Posmatraj brak kao Bonsai drvo. Ono zahteva dosta brige i pažnje. Tako je i sa brakom. Svaki dan, bez preskakanja, svom suprugu kažem da ga mnogo volim i da sam zaista srećna što kroz ovaj život idem sa njim. Kažem mu da sam mnogo ponosna na njegove uspehe. Mnogo ga hvalim, pomažem mu da ispuni svoje ciljeve. Eto, tako se brine o braku. Za sada je dobro. Ma šta dobro – odlično!
Danas su žene nekako spremnije da se menjaju za razliku od njihovih partnera, ali moj utisak je da nisu dovoljno vešte kako da ih povuku sa sobom. Imaš neki predlog?
Žene su na put promene krenule same. To se ne računa. Ne ide tako. Ja sam svog supruga vodila sa sobom na sva predavanja na koja sam išla. Čitala mu zanimljive članke, pričala, pričala... Ne kažem da nije bilo otpora u početku, ali „tija voda...". Dakle, drage žene, drago mi je da se menjate, ali isijavajte tu promenu na svoje momke, supružnike, sinove. Otimaće se u početku, ali će se klica primiti.

 


ŠTA BI PORUČILA ŽENAMA KOJE U OVOM ŽIVOTNOM TRENUTKU OSEĆAJU DA NE ŽIVE SVOJ PUNI POTENCIJAL


Poručila bih im da, čim završe čitanje ovog intervijua, najpre detaljno napišu šta žele da postignu, a onda i spisak aktivnosti koje će ih do toga dovesti. I da svaki dan urade nešto sa tog spiska. Da, tako je jednostavno. I uprkos tome, samo mali deo ljudi to zaista i učini. Dakle – uopšte me ne zanima ako radiš od 9 do 5, ako imaš porodicu kojoj treba da skuvaš ručak i psa koga treba da šetaš. Ti to sebi duguješ. I niko ti to neće omogućiti osim same sebe.
Čini mi se da si u svakom sekundu spremna na promenu ako proceniš da je za tvoje dobro. Šta bi poručila drugima koji nemaju hrabrosti da vide koliko im i mala promena razmišljanja donosi dobrog dok gledaju kroz svoje ružičaste naočare
Kao što rekoh – ušla sam u jedan potpuno nov projekat i industriju o kojoj ne znam ama baš ništa. I učim. Svako veče od devet, kada deca legnu, pa do dvanaest. Tri sata. To, što imam porodicu i stalni posao me ne opravdava.
Ako, dakle, nemaš hrabrosti da iskoračiš, zamisli, da imaš 80 godina. Sediš u fotelji i sećaš se svog života. Sećaš se i momenta u kom se trenutno nalaziš. Zamisli koliko će ti biti žao kad budeš znala da si mogla, a da te sprečio jadni, smešni strah.

 

ŠTA ŽELIŠ DA OSTAVIŠ ZA SOBOM KAO NASEĐE I U POSLU I U SVOM ŽIVOTU

Kada bih znala da sam samo jednoj osobi pomogla da postigne svoj cilj i pri tom formira i održi skladan brak i odgaji dobru decu, bila bih srećna. Samo jednoj. Da ne kažem kada bi ih bilo više... Eto, sa tako malo bih bila srećna.

 

IMAŠ LI NEDOSANJAN SAN

Uvek. Kad dosanjam jedan, rodi se neki sledeći.
Moja deca za 4 godine kreću na fakultet. Hoću da ovaj projekat, koji smo sada pokrenuli, za te 4 godine doživi svoj pun potencijal i da funkcioniše bez nas. A onda ćemo moj dragi i ja na put oko sveta. Eto, to je sada taj san.


ŠTA BI VOLELA DA KAŽEŠ SEBI U OGLEDALU ZA DESET GODINA
Ono što i danas sebi govorim svako jutro kad se pogledam u ogledalo: „Ovo će biti najdivniji dan mog života".